Ubijam da bih živeo – prava cena mesa

Posted by

Kako industrijski uzgoj i ubijanje životinja utiče na radnike u klanicama? Ko su ljudi koji drže nož i kako se oni osećaju? Da li plaćamo samo patnju životinja kada kupujemo meso, mleko i jaja, ili se posledice potražnje životinjskih proizvoda odražavaju i na psihološke traume i fizičke povrede i bolesti ljudi? Kako izgleda život ljudi koji ubijaju za život?

Svako parče mesa, odakle god dolazilo, bilo da je prasetina, piletina ili teletina, ima zajednički imenitelj – osobu koja je morala ubiti, a sasvim je izvesno da ta osoba ima zbog toga psihološku traumu.

Iako je većini veoma teško da pokaže razumevanje i empatiju prema dželatima, pored direktnih i očiglednih žrtava, i ti ljudi su žrtve. Prestankom konzumacije životinjskih proizvoda, prekidamo potražnju istih, oslobađamo dvostruko – ljude i životinje.  

Neka zanimanja gora su od drugih i pod većim su rizikom za razvoj psiholoških tegoba, a radnici u klanicama se izdvajaju kao visokorizična grupa podložna velikom broju zdravstenih i psiholoških posledica uslova posla koji obavljaju. Istraživanja su pokazala da oni mogu razviti neke vrste devijantnih ponašanja usled nemogućnosti da prevladaju ove probleme. Pored toga, javljaju se fizičke tegobe, bolesti i infekcije kao što su bolovi u ledjima, sindrom karpalnog tunela, poremećaji mišićno-skeletnog sistema, zapaljenje tetiva, ganglioni, posekotine, ubodi, Rejnodov sindrom, burzitis, artritis i druge.

Iako industrija mesa nije jedina u toj meri fizički zahtevna industrija, psihološki teret je neosporno ogroman i ne sreće se ni u jednoj drugoj industriji. Većina ljudi nikada u svom životu neće prisustvovati tolikoj količini smrti i nasilja koliko jedan radnik klanice doživi u jednom danu ili nedelji. Klanice su mesta krvi, bola i smrti. Činjenica da smo kao potrošači pošteđeni ovih horor slika ne znači da one ne postoje i da ne ostavljaju posledice po ljude koji njima svedoče. Ovakva iskustva univerzalna su za sve delove sveta gde se oduzimaju životi nedužnim i pitomim stvorenjima, bili oni psi, kokoške ili krave.

Prema jednoj studiji, 85% ljudi koji jedu meso ne bi bili spremni da ubiju životinju kako bi jeli, iz čega proizilazi da većina zaposlenih u klanicama ima prirodnu averziju prema ubijanju živih bića. Posledica po osobu koja nasilje vrši može biti jedna vrsta posttraumatskog stresnog poremecaja (PTSP) koja je karakteristična za izvršitelje nasilja (PIPS – Perpetration-Induced Traumatic Stress). Njegovi simptomi uključuju zloupotrebu droga ili alkohola, anksioznost, paniku, depresiju, povećanu paranoju, dezintegraciju i disocijaciju ličnosti kao i amneziju. Svi ovi simptomi predstavljaju psihološke posledice čina ubijanja. Prvi put su primećeni kod ratnih veterana, a kasnije i kod radnika u klanicama. Izvršitelji ubistva životinje često mogu imati noćne more sa scenama borbe za život životinja u klanicama, a ni alkoholizam i nasilno ponašanje nisu retke pojave u ovoj populaciji, u cilju otupljivanja uznemirujućih sadržaja i emocija.

Ljudski um, uprkos mišljenjima nekih političkih ideologija, nije stvoren za ubijanje što dokazuju psihološke posledice ubistva.

Većina ljudi protivi se zlostavljanju i ubijanju životinja, brojne države donele su zakon za zaštitu prava životinja, a zločini nad životinjama – kućnim ljubimcima najoštrije se osuđuju u javnosti. Ljudski prirodni moral protivi se svakom ubijanju, pa su osobe koje su prinuđene ili su naučene da kolju često u raskoraku između onoga što moraju (ili misle da moraju) i onoga što im unutrašnji moralni kompas nalaže. Moguća posledica jeste cepanje ličnosti na dva selfa, jedan koji je u stanju da empatiše sa životinjom koju treba da ubije, i drugi self koji blokira ove emocije jer “ne sme da mu je stalo”.  U ovom fenomenu ogleda se sav psihološki teret klaničara, a oni često nemaju psihološku podršku okoline upravo jer je većini ubistvo živog bića nepojmljivo.

Mnogi ljudi misle da je ubijanje drugih bića devijantno samo po sebi, iako plaćaju za ovaj čin kupovinom gotovih mesnih odrezaka u supermarketu.

Spontana empatija prema slabijima se potiskuje jer saosećanje nije kompatibilno sa zahtevima posla, kao ni sa mačizmom – radnici u klanicama su uglavnom muškarci. Ovaj nedostatak empatije može da utiče na povećan broj nasilnih zločina naročito usmerenih ka slabijima, ženi i deci. Povećana stopa nasilja i seksualnih zločina uočena je u državama sa industrijalizovanom proizvodnjom životinjskih proizvoda, utvrđeno je istraživanjem. Osim toga, ljudi problematičnog ponašanja često gravitiraju ka ovom poslu, pa se nasilje prema životinjama na ovaj način dodatno povećava. Više puta je zabeleženo da radnici u klanicama pričinjavaju bol životinjama samo radi zabave ili se zabavljaju sa telima mrtvih životinja. Ovakvo ponašanje upućuje na psihološko oštećenje i izaziva zabrinutost opšte populacije kada se otkrije.

Najlakši način da stanemo na put svemu ovome je da prestanemo da kupujemo meso zaklanih životinja. Da umesto mrtvog iskasapljenog tela nedužnog bića napravimo nekoliko koraka po supermarketu i odaberemo druge, biljne izvore proteina, gvožđa i kalcijuma. Da osmislimo plan ishrane koji ne uključuje žrtve i posledice po druge ljude i planetu. Da ne prljamo tuđe ruke krvlju dok živimo u iluziji da su naše čiste. Da čiste savesti uživamo u hrani i životu.


A Slaughterhouse Nightmare: Psychological Harm Suffered by Slaughterhouse Employees

Cruelty to animals and violence to humans

Slaughterhouses and Increased Crime Rates

Killing for a living: Psychological and Physiological Effects of Alienation of Food Production on Slaughterhouse Workers

ptsdjournal.com

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s