Šta ako?!?

Posted by

Na isteku je i 2017. godina.

Nije se mnogo razlikovala od prethodnih. Protrčali smo kroz nju u hodu nekom, jureći sopstvene obaveze koje smo samovoljno preuzeli želeći da dokažemo sebi da smo sposobni da ih izvršimo.

Ljudi su živeli svoje živote, odvojene od životinjskih. Probudi se, doručkuj, radi, uči, ručaj, uči, večeraj, druži se, spavaj… Kraj godine nikada ne doživljavam depresivno, ali neretko se zapitam šta bih volela da sam drugačije uradila. Zapravo, prethodna rečenica je neistina. Čini me depresivnom kraj godine. Ali razlog je sasvim nevezan za ispraćanje trenutne i dočekivanje sledeće godine.

Kraj godine je hladan. Prilikom svakog izlaska iz kuće, pogledaju me makar jedne umiruće oči. Svakoga dana saučesnik sam nesrećne prilike upoznavanja gladnog psa. Ne mislim da je svaki napušteni pas po difoltu gladan. Nekolicina, 3% njih ima sreću da ih čuvaju i hrane neki dobri ljudi “iz kraja”. Kada govorim o gladnom psu, opisujem psa kome se koža uvukla u prostor između rebara. O psu koji kada čuje ljudski korak poskoči i podvijenog repa počne da cvili, da preklinje… ni za kakvu pomoć zapravo, samo za milost. Preklinje svakog slučajnog prolaznika da ga ne tuče. Gladan je i hladno je. Udarac u kosti jako boli.

sad_rain_dog.jpg

Prethodnog dana svedočila sam događaju u kome jedan, očigledno fin stariji čovek u platnenim patikama na dva stepena u minusu, podiže socijalnu pomoć u pošti i istrčava do obližnje pekare da dvoma uličnih pasa kupi hranu. Oni ga znaju, znaju šta ih čeka… nije prvi put da će napuniti svoje stomake zahvaljujući ovom čoveku. Pardon, Čoveku!
Znate… taj Čovek je od onih ljudi kojima bih na ulici pomogla, ili bar ponudila pomoć.
To je Čovek koji ne traži pomoć za sebe, iako sam sigurna da je bilo izuzetno hladno u platnenim patikama i pocepanim pantalonama kroz koje vetar šamara kožu i nanosi zaleđeni prah. Ne mogu da procenim čak ni starost njegovu, mršav je jako, upalih obraza i smežurane dehidrirane kože.

On je video glad u njihovom pogledu. On je osetio strah od smrti u njihovom zavijanju. On je prepoznao bol upale kože između rebara. I oni prepoznaju njega. On ne traži pomoć za sebe, ne tuguje, nema samosažaljevanja u njegovim očima. On pomaže. Izašao je na temperaturu u minusu da pomogne onima kojima je još lošije nego njemu.

Volela bih da glad ostane zaključana u ovoj i prethodnim godinama. Volela bih da u narednoj godini ljudi postanu svesni pojma gladi i broja gladnih u svetu.

Rastuća populacija ne ide na ruku smanjenju broja gladnih. Neophodno je ishranu i način življenja bazirati na održivim sistemima proizvodnje. Resursi su iscrpljeni. Proizvodi se maksimalno hrane.

Prema podacima Ujedinjenih nacija, ukupna populacija u tekućoj godini bila je nešto više od 7 milijardi ljudi. Na taj broj ljudi, dolazi čak  ~3.6 milijarde apsolutno siromašnih. Takođe, UN predviđaju da će se do 2050. godine stanovništvo uvećati za ~2 milijarde ljudi, a do 2100. godine predviđanja su da će Zemljom hodati čak ~11 milijardi ljudi.

Nisam sigurna, ali verujem da je u redu zapitati se za izvore hrane za dolazećih nekoliko milijardi ljudi? Evolutivno, čovek je stekao mnoge sposobnosti kojima se diči, kao što je inteligencija na primer. U tom duhu, pozivam inteligentne ljude da ne dozvole povećanje broja gladnih! Na nama je. Mi odlučujemo. Mi biramo šta ćemo jesti. Na rafovima će se naći hrana koja se potražuje, ne treba nikako suprotno da bude.

Jedino rešenje problema gladnih u svetu je prelazak na biljnu ishranu. U istraživanju koje je obuhvatilo 210 različitih scenarija iz 63 studije, izdvojeno je 14 održivih tipova ishrane za ljudsku vrstu među kojima su na prvom mestu: veganska, vegetarijanska, pesketarijanska a za njima dolaze i drugi oblici ishrane koji podrazumevaju redukovan unos mesa i mlečnih proizvoda. Na prvom mestu po nivou benefita po životnu sredinu, svih 197 scenarija ukazuje na veganski način ishrane.[1] Za samo jedan kilogram mesa, utroši se tokom proizvodnje čak 3 kilograma biljne hrane. Međunarodni istraživački institut za politiku hrane (IFPRI) nalazi da bi se industrije mesa globalno mogle dovesti u poziciju nadmetanja sa siromašnim ljudima za žitarice. Prema istraživanjima ovog instituta, 80% proizvedene soje u čitavom svetu i 40-50% godišnje proizvodnje kukuruza i drugih žitarica, otkupljuju industrije mesa i mleka[2].

Volela bih da naredna godina bude ona u kojoj ćemo stati na put gladi u svetu. Jer nema vremena. Nema više godina u koje se rešenje ovog problema može odložiti. Volela bih da kraj sledeće godine ne dočekam u suzama na semaforu gledajući gladnog starca kako odlazi od pasa koje je nahranio, ali tužan jer ih nije sklonio sa hladnoće. Svi imamo empatiju i ljudskost u sebi, volela bih da je pronađemo i probudimo. I svima će biti dobro.

Jer… šta ako ne promenimo ishranu, i dozvolimo da se broj gladnih utrostruči? Hoćemo li imati snage da šetamo ulicama gladnih, gledamo njihova onemoćala izgladnela tela, presahle oči i osetimo u hodu svu nesreću njihovog života?


[1]Aleksandrowicz, R.Green, E.Joy, P.Smith, A.Haines, (2016), “The Impacts of Dietary Change on Greenhouse Gas Emissions, Land Use, Water Use, and Health: A Systematic Review”, PLoS ONE

[2]An HSI Report: The Impact of Industrialized Animal  Agriculture on World Hunger http://www.fao.org/fileadmin/user_upload/animalwelfare/HSI–The%20Impact%20of%20Industrialized%20Animal%20Agriculture%20on%20World%20Hunger.pdf

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s